BOB DYLAN: No Direction Home

Rodio sam se daleko od mesta na kome bi trebalo da budem, pa mu se sada vraćam. Nisam se zgražao na zvižduke. Nekoga možete da povredite i lepim rečima

Multimedia Records

BOB DYLAN - spisak izdanja u našoj ponudi

Jedan od najuticajnijih muzičara današnjice ove nedelje je proslavio 69. rođendan. Kako bi se podsetilo na njegov značaj, o Dylanu su pisane knjige kao što je ona Roberta Sanellija "Bob Dylan: Dnevnici 1956-1966" i snimani filmovi poput upečatljivog troiposatnog dokumentarca Martina Scorsesea „No Direction Home“. Upravo ovaj film donosi intervjue Dylana i njegovih najbližih saradnika, a iz njega prenosimo nekoliko zanimljivih delova.

Počeci: Rođen je kao Robert Allen Zimmerman, 24. maja 1941. u Minesoti, gde i odrasta. Od ranog detinjstva usmerava se na muziku, a gitaru počinje da svira već sa desetak godina. U počecima otkriva country: „Zbog tog zvuka osetio sam da sam neko drugi, kao da me nisu rodili moji roditelji...“, a kasnije se usmerava na američki folk. „Folk mi je doneo nešto što sam uvek osećao o životu i ljudima, institucijama i ideologiji - sve je razotkrivao“.

Promena imena i odlazak u Njujork: Odlučuje da promeni ime u Bob Dylan, prema pesniku Dylanu Thomasu. U ranoj fazi ga najviše inspiriše Woody Guthrie, prvenstveno radikalnim stavom i pesmama kakve je i on želeo da peva: „Mogli ste da slušate njegove pesme i naučiti kako živeti“. U NYC stiže 1961. godine, u vreme kada su se muzičari okupljali u Grinvič Vilidžu i svirali po kafanama u kojim su pesnici čitali poeziju.
„Svi veliki izvođači koje sam video i poput kojih sam želeo biti, imali su jednu zajedničku crtu. Bilo im je to u očima. Nešto u njihovim očima bi govorilo - znam nešto što ti ne znaš - i ja sam hteo da budem takav“. Počinje da svira po folk klubovima i dobija dvonedelji angažman u poznatom klubu Gerde`s Folk City, a jedan od nastupa koji se pamti je onaj u statusu Dylana kao predgrupe Johnu Lee Hookeru. Nakon izvrsnih kritika, Columbia Records mu nudi ugovor, iako ga pre toga nekoliko izdavača odbija.

Prelaz na električni zvuk: Svakim nastupom privlačio je pažnju, a neretko su ga karakterisali kao potpuno drugačijeg i čudnog, kao nekoga ko uvek radi sve po svom. Kada je na Newport Folk Festivalu 1965. odlučio da svira sa električnom gitarom, publika je negodovala zvižducima i povicima, nakon čega je Dylan napustio binu posle tri pesme. Električnim zvukom je bio nezadovoljan i Dylanov suradnik Pete Seeger koji pokušava da smanji jačinu pojačala i prereže električne kablove. Nakon prelaska na struju, publika navikla na akustičnog Dylana na nastupima je redovno reagovala zvižducima („Odlazi, Judo, isključi mikrofon!“), ali to Dylana nije previše uznemiravalo: „Nisam se zgražao na zvižduke. Nekoga možete da povredite i lepim rečima“. Scorsese donosi i video zapis jednog od najznačajnijih nastupa uživo svih vremena, engleske turneje 1966, koji dočarava podvojene reakcije publike: aplauz uz zvižduk, uzvike „izdajniče“ i „sviraj“.

O pisanju pesama: „Ne znam odakle to dolazi. Nemam pojma o čemu pišem“, Joan Baez se priseća Dylanovih reči. „Pisao sam svugde. U podzemnoj železnici, u kafiću, bilo gde. Razgovarajući sa nekim - pisao bih pesmu“. Tako je jednom počeo da piše priču od dvadesetak stranica, da bi potom iz nje izvukao „Like A Rolling Stone“. „Nikad do tada nisam napisao ništa slično. Odjednom sam shvatio da je to ono čime treba da se bavim“.
Bio je to prvi singl u trajanju od preko šest minuta. Radio-stanice su nerado puštale tako dugačke pesme, ali su zbog velikog interesa slušaoca - jednostavno morale. Iako se zalagao za promene, Dylan sebe nikad nije video kao angažovanog ili protestnog muzičara: „Uvek sam bio izvan glavne struje“.

Joan Baez i Dylan: Muzičarku Joan Baez upoznaje nekoliko meseci nakon dolaska u Njujork, počinju zajedno da nastupaju i… kreće jedna od najpoznatijih ljubavnih r’n’r priča. Sa Baez je delio i težnju za promenama i pridružio joj se na tzv. Maršu na Vašington. Na tom istorijskom događaju, na kome je Martin Luter King održao svoj čuveni govor „I Have a Dream…“, Dylan je nastupio pred više od 200.000 ljudi. Baez se u Scorseseovom dokumentarcu priseća mnogih zanimljivih događaja s Dylanom; kako je podstaknut odbijanjem uprave jednog hotela da mu izda sobu, za samo jednu noć napisao „The Hour The Ship Comes In“.

Intervjui: Dylan je na česta novinarska pitanja kao što su „zašto pevate?“, „postoji li u vašim pesmama neka posebna poruka?“, „brinete li za ono o čemu pevate?“ uvek odgovarao na sebi svojstven način. Jednom prilikom, novinar je Dylanu postavio pitanje o značenju pesme „Hard Rain`s Gonna Fall“, povezujući je sa njegovim osećajima o atomskoj bombi. Dylan je kratko odgovorio: „Ne, nije reč o atomskoj bombi. I drugi su to mislili. Nije atomska bomba. Reč je o pljusku. Ne atomskom.“

Motociklistička nesreća: Jula 1966, nakon povratka sa evropske turneje, Dylan je pao s motora. Nastavio je da piše i snima, ali osam godina nije hteo da ide na turneju. O nesreći se mnogo pisalo, a postavljala su se i pitanja da li se zaista dogodila ili je Dylan tako samo želeo da se povuče iz javnosti.

The Never Ending Tour: Sedmog juna 1988. Dylan je započeo tzv. beskrajnu turneju – „The Never Ending Tour“, održavajući stotinjak koncerata godišnje. Do kraja 2009. turneja je brojala više od 2.200 nastupa. U sklopu Never Ending turneje Bob Dylan dolazi i u Beograd, a nastupiće 6. juna u Beogradskoj areni.

OLIVER: Samo da je tu [03.08.]